Plačemo, patimo…

Ležiš. Glava ti je negde duboko u jastuku.
Pitaš se gde si pogrešila, šta si uradila.
Pitaš se odakle pitanja naviru. Ko ih piše uopšte?
Zašto ti se to dešava?

I patiš… i plačeš, možda.
Bez suza, jer si “jaka”. Ne dozvoljavaš nikome,
zašto neko da remeti tvoj mir, rutinu…
I opet ista pitanja…

U međuvremenu. Na nekom drugom kraju,
sličnog jastuka kao tvoj.
Ista pitanja sebi postavlja,
i on, koji je bez duše, kamenog srca…

I tako unedogled. Poteže se jedno isto pitanje.
I tebi i njemu. Sa razlikom,
oni nikada ne pate, oni nikada ne plaču…
Muškarci su to. Đubrad i stoka…

Svi plačemo i svi patimo.
Zbog stvari izrečenih ili neizrečenih.
Zbog ponosa koji je izgleda jači od nas.
Gde je ono vreme kada su muškarci bili muškarci
a žene bile žene?

Gde je ono vreme kada su se reči brojale?
I sa jedne i sa druge strane.
Nestalo je, nema ga više.
I sve je zalud, kao, kao da pokušavaš,
pomeriti planinu u pesku.

A opet, na kraju se sve svodi na isto,
i oni pate a katkad, eto, i oni puste suzu…