Imam 38 godina što će reći da sam najbolje godine života proveo upravo u tim jebenim devedesetim. Jedina svetla tačka u tim devedesetim mi se desila kada sam 28-og novembra ’99 dobio sina. I sada mi ne ide u glavu čemu ta buka oko tog događaja? Zbog muzike iz tog perioda? Ma dajte, veći šund nije u životu bio na ovom svetu. To je iznedrilo sve ove Karleuše, Seke i ostale dive i divane tokom ovih godina. Kako mogu da volim te devedesete?
Ne mogu da zaboravim kada sam ulazio u prodavnice gde se po rafovima skupljala prašina.
Ne mogu da zaboravim kako smo kafu kuvali na sveću kada si upadao u grupu za restrikciju. Ne mogu da zaboravim kada su se “Srpski” sinovi bogatili na račun sirotinje.
Ne mogu da zaboravim ni Jezdu, ni Dafinu, ni Kleopatru… Ne mogu pa me jebite do sutra. Ne mogu da zaboravim dukseve uvučene u trenerke do grudi, ćelavih dizelaša, kajli od pretopljenih zlatnih zubi.
Ne mogu da zaboravim uzaludni rat kad je brat na brat pucao. Ne mogu da zaboravim kada su gradovi preko noći sravnjivani sa zemljom.
Ne mogu ni da zaboravim ni da oprostim a kamoli da se veselim tim devedesetim.
I ja mrzim 90-te. Secam se da je mama dosla sa posla, i rekla: “Deco stigla plata, kupila sam kilo banana”. Tih godina moji, otac profesor, majka defektolog, svercovali su benzin iz Bugarske da bismo preziveli. I moj Zeljko, u kog sam potajno bila zaljubljena, je poginuo u Vukovaru. Mrzim 90-te
Sećam se odlično.
I praznih rafova, i Danice Drašković kako s kamiona baca hleb u podugnute ruke mase ljudi oko kamiona.
I kako smo mi kod kuće mesili hleb od brašna iz džaka koji smo našli naslonjenog na kontejner – bio je iz humanitarne pomoći, neotvoren, a tim nekima NIJE TREBAO.
Nama jeste.
Sećam se kako je slanina bila 13 DM a viršle 16 u doba kad je hirurg i načelnik imao 6 DM platu, a to je bila EKSTRA plata u to doba.
Nisam mogla još jednom da odgledam “Bure baruta”, jer su od reči do reči, od frejma do frejma – takvi bili moji pacijenti tada i naš život uopšte.
Samo ulepšan.
A nemam ni više karaktera…
Rek’o bih mnogo al’ ne mogu da psujem. Mnogo bih napisao al’ neću. Znaš da znam kroz kakva se sranja prolazilo, bio sam i u ratu i u svim tim glupostima koje su nas zadesile. ‘Aj ti to objasni retardiranim klincima odraslim na drogi.
Što je najgore od svega. Nisu osetili na svojoj koži pa mogu da obožavaju. Ja se samo molim Bogu da se ne ponove druže te devedesete. A kako je sve krenulo ne bi me začudilo…
ovo je jebeno najbolji opis devedesetih!
Ne mogu nista da zaboravi.
Cigare, morava, zeta, posle motaj duvan sa Zelenjka. Mesi svasta, brat na ratistu..ma neka se jebu!
Ovo veceras mi je ponizavajuce!
Devedeset i neke ja u vojsci. U Raškoj. Pokojna keva mi jedva skupi dinare u vrednosti od 10 maraka. Odma ujutru ih pošalje meni u kasarnu. Oko podne stigne kao kinta. Ja srećan ko kuče u liftu. Dođem u poštu a ono inflacija pojela sve… ostalo mi možda 10 centi… A inače smo u vojsci zavijali onaj čaj u vece papir pa smo pušili. Ma milina čoveče. Šta ti sereš da ne voliš devedesete, vidiš kako je gotivno kad imamo oči boje duge i jurimo 200 na sat sa srpskom majkom koja zatvorske dane otaljava u iljadu i kusur kvadrata. Ne lupaj.
Sve si lepo rekao, a i to je samo delić “radosti” devedesetih.
Jedino ne bi bilo loše da se, u duhu otpora vrednostima devedesetih, malo podsetiš osnovnih pravila gramatike i pravopisa – redni brojevi se u srpskom jeziku pišu sa tačkom iza, dakle vrlo jednostavno: umesto “kada sam 28-og novembra ’99 dobio sina”, što izgleda jako dizelaški, treba “kada sam 28. novembra ’99. dobio sina”. Ovo je krajnje dobronamerno.
Znaš Bensone ponekada se zapitam jel takvi kao ti, ti lektori, jel vi kakite kao i mi obični što grešimo u gramatici ili ne? Dobronamerno pitanje.
Da.
Nije teško biti pismen.
I pismenost, kao i obrazovanje formalno i opšte, su odgovor na sve što simbolizuju devedesete.
Da.
Nije tesko biti pismen.
I pismenost, kao i obrazovanje formalno i opste, su odgovor na sve sto simbolizuju devedesete.
Ovo je sad neka ? sta ? Potvrdna oli dokazna recenica. Jesi li siguran da ti treba I na pocetku te recenice ? Sta nabrajas ? “pismenost i obrazovanje” Zasto nije ” Pismenost kao i obrazovanje…” vec je “I pismenost, …..” pa zarez. Koji je to stil?? A onda zarez iza ” i opste,” Bas ti je prava konstrukcija recenice.
Ali vazno je biti “dezurna ” uciteljica na internetu. Najprimitivnija glupost. Ovdje niko ne pise pismeni zadatak, niti ocekuje ocjenu za pravopis.
Ne sjecam se dobro devedesetih, tada sam tek pocinjao da idem u skolu a roditelji su se trudili da mi djeca ne osjetimo sve ruzne stvari iz tog perioda.
Ipak jasno je da se tada desilo puno losih stvari narodu na ovim prostorima i da ne bismo trebali da slavimo taj period. No neki danas i na tome planiraju da zarade novac.
Teške behu te 90-te ali ipak tada smo bili mladi. Ja sam u tu završnu dekadu 20 veka ušao sa 16 godina a izašao sa 26 a to je najlepši period u životu… U potpunosti se slažem sa onim što si napisao i stvarno je bilo tako mračno i teško ali ja sam tada gledao drugačijim očima tako da mi je sve to mnogo lakše padalo… Iako je bilo zajebano vreme, embargo, besparica, ratovi, pad morala ja sam se ipak ludo zezao i provodio slušajući dobru i kvalitetnu muziku…. I da za kraj i ja budem malo morbidan i pesimističan… mislim da će godine koje nam predstoje biti mnogo gore od tih 90-tih, na žalost svih nas
I ja ih mrzim…
Хе хе…па шта је било ,,рођаци,, нешто вас гризе
….шалим се мало…е моји ,,рођаци,, и мрзитељи 90 их…ајмо ,вако…прво и основно пошто видим да овде има много просипања жучи и воље за свађом са неистомишљеницима, желим одмах да се оградим од свега тога и да нагласим да нисам овде да би са било ким улазио у рапсраву или свађу, желим само да дам своје виђење тих година и тог времена. Да су то била јако тешка времена – јесу. Слажем се. Криза, ратови, санкције, немаштина, криминал, кич…смртоносна комбинација. Црнило је било на све стране. Ја сам почетком 90 тих био млад момак пред којим је као био живот. Онда је то све у моменту прекинуто кад је тај мрак све прекрио. Одрастао сам на Вождовцу, растао сам са свим оним момцима који се појављују у ,, Читуљи,, али не и само са њима. Из те моје генерације касније су многи момци и девојке постали екстремно успешни људи. Те моје младе године су проведене по улици, ратиштима (нико ме није терао, ишао сам сам) , у непрестаној борби са свим оним гадним ситуацијама са којим ме је живот чашћавао. Да не залазим у детаље. Да скратим причу. И моја мајка је долазила кући са зарађеном ,,силном,, платом од 15 марака од које не би преживели ни 2 дана. Али сам зато ја са својих 22 год на то додавао још 10 пута толико у кућни буџет. Није кева ништа питала. Није ни могла, ни смела. Моји другари су бежали преко да их не шаљу у те гадне ратове како ви то кажете. Ја нисам нигде бежао, сам сам се пријављивао за исте. За мене то нису прљави ратови ,, рођаци,,. Моји су другови кукали и држали се за шипку и трамвају. Ја сам свој први БМВ имао са 22 год. Моји другови су опет кукали што ни са 30 и кусур год нису нигде даље мрднули од Теразијске чесме. Ја сам до 30 видео пола планете. Много је тих мојих другова више није живо. Ментално или физички. Ја сам и даље ту. Жив и здрав. Истина је да су 90 те су многе људе појеле. Духовно, ментално, физички, културално, цивилизацијски, на много начина. Али знам мнооого људи које су само овлаш дотакле. Који су из њих изашли само јачи и паметнији. А нису ни у фазону Цеца и Јеца, нит се клањају мртвом Аркану или Кнелету. Просто, ја те 90 те видим као један период у ком се овде живело као у једној великој џунгли. Опстајали су само јаки. Слаби су само кукали и препуштали се тој стихији да их носи. Без и једног напора да нешто промене у своју корист. Ја их памтим по многим лошим стварима, али не априори. Имам и јаааако лепих сећања на та времена. Не могу ствари тако да се генерализују као што ви овде радите. Све то зависи од тога како се човек снађе.То је природна ствар и регулација. У екстремним ситуацијама опстају само најсналажљивији. Природу не интересује како ти то радиш и како опстајеш, Битно је да опстанеш. Неко се нађе у тој причи – неко не. Што се мене тиче, ја данас живим лошије него тада. Није ово данас она држава за коју смо се борили. Скидали Милошевића. Ратовали са Јулом и њиховим пајсер бригадама. Цеца и Јеца и цео тај кичерај су јачи данас него тада! И даље клинци шетају макс двојку, и даље се шетају кајле и даље важи свето дизелашко правило – 4П – прангија, плавуша, пајеро и пејџер (мобилни, ипак смо еволуирали :-))! Све је исто само мало умивеније. Елем, да завршим, мени 90 те нису ни изблиза тако црне у сећању као вама. Биле су тешке али данас ми је теже. Нит сам поносан на то како сам тада живео, нит се тога стидим. Једноставно сам радио шта сам морао да би опстао. Можда су зато мени сећања ,, мало ,, другачија него вама. Ето, рекох моје мишљење на тему па….можемо да причамо….само опуштено и лагано 
….велики поздрав свима