Na nagovor nekih dragih osoba iz mog okruženja, rešio sam da napišem ovaj bogami poduži post. Cilj koji sam sebi postavio je da makar nekoga sa sličnim zdravstvenim stanjem na neki način makar malo uspem da pokrenem na put ka boljem. Do kraja ovoga posta pročitaćete moju priču onako kako je ja pamtim. Ne želim da baratam stručnim izrazima i frazama da ne bih odbio onog kome je ovo namenjeno – slični meni. Znači do kraja ovog posta se nadam da će neko shvatiti poruku moga pisanja, a to je da se nikada ne predaješ bez borbe i da guraš fazon optimizma koliko god je to moguće. Znam da će neki odustati već na prvu, odmah da im kažem da prave veliku grešku. Jer ako se oslanjaju na lekare i druge malo će toga postići. Sve dolazi iz glave da se razumemo, ako sebe uspeš da nateraš da misliš pozitivno postićićeš više nego što misliš. Ja znam da sam živi primer i zbog toga znam da je to istina. Moraš verovati prvo u sebe i svoje mogućnosti da bi izašao na kraj sa raznim stvarima…
Pa da krenem od početka. Jednog lepog septembarskog dana tačnije trećeg septembra 2007 godine. Sa ženom i sa sinom sam proveo divan dan na Adi. Ništa nije nagoveštavalo ono što će da mi se desi sutradan i zauvek izmeniti moj život. Sunce je bilo nisko i bilo je vreme da se vratimo kući. Malo posle našeg dolaska došao je ženin ujak i moj brat na kafu. Glavobolje sam vukao od vojničkih dana. Migrene. Pio sam Avamigren za njih. Nisam bukvalno imao dan lekara. Sedeo sam i pio kafu večernju sa gostima, glava me je sve više bolela pa sam popio jedan lek. Ubrzo je ženin ujak otišao kući. Nastavio sam da sedim sa bratom kada su krenuli prvi simptomi: mali prst na desnoj ruci je počeo da trne, bila mi je muka, povraćalo mi se, govor mi se sve više pretvarao u nešto nerazgovetno, desno oko je počelo da slabi. Kako su minuti prolazili meni je bivalo sve gore. Polako je počinjala desna strana da se oduzima. Otišao sam nekako do vecea i ispovraćao se. Vratio sam se u sobu i pao koliko sam dugačak. Nisam se sapleo, izdala me je kompletno desna noga. Uzeli smo kutiju sa lekovima i pročitali sve one indikacije. Iste kao što sam ja imao. U porodici niko ranije nije imao moždani udar tako da nismo imali pretpostavku šta je ustvari. Brat me je do dugo u noć masirao i tešio sam se da će sve do jutra proći kada ispare lekovi iz organizma.
Otišao je malo posle ponoći. Hitnu nismo zvali samo iz razloga što su svi simptomi upućivali na jaku migrenu i odbijanje organizma na te lekove. Nekako sam uspeo da zaspem. I tu nastaje prekid filma. Nešto mi se na flešbekove vraćalo. Kristalno jasno se sećam nekih delova tog mog stanja skroz dok na urgentnom nisam pao i razbio glavu i najverovatnije je to uzrok moga buđenja iz iste. Sećam se jednog trenutka me nose na stolici iz zgrade. 4 septembar. Pada kišica neka. Ulazimo u kola hitne pomoći i opet zatamnjenje. Budim se na prijemnom odeljenju bolnice u Pančevu. Do tada mi se već sve poremetilo, pogotovu desna strana tela. Nisam mogao da mrdnem zenicom a ne nešto drugo. Iznad mene je doktor stajao sa onom lampicom za oči. Prelazio je preko mojih očiju ali sam ja već toliko otišao u tri lepe da nisu reagovale čak ni zenice. Jasno sam čuo i video sve koji su se nalazili ispred mene u tom trenutku. Lekar je jednog trenutka rekao da je to čista moždana smrt i da me odvezu na urgentni na obdukciju. Hteo sam da vrištim. Ljudi živ sam jebala vas i obdukcija i sve…
To je nažalost bilo samo jedno od strašnih stvari koje će mi se desiti. Onda opet flešbekovi na putu do Beograda. Znao sam da idemo u Beograd zato što sam povremeno video Pančevački most kroz ono prozorče na kolima hitne. Onda sam se probudio na momenat u nekoj sobi na urgentnom. Neko je igrao oko mene i pokušavao da priča sa mnom. Do tada sam već bio ekstra jako odmakao sa svime. Na momente mi dolaze i odlaze slike. Jednog trenutka sam na nekom krevetu i nešto mi guraju u usta i nos a ja se navodno batrgam. Sonda i ona veštačka pluća. Mrak. Ko zna dokle, valjda su mi dali neku inekciju ne znam. Onda sam u skroz drugoj sobi. Tačno se sećam i rasporeda kreveta i sve. Isto se skupljaju lekari oko mene i svi isto pričaju. Moždana smrt. Meni dođe da vrištim ali glasa nema. U jednom trenutku, ali kunem vam se da sam video onaj beli oreol iznad načelnicine glave. Prilazi krevetu i kaže da se pojavio neki eksperimentalni lek u Švajcarskoj, pa ako žena hoće da potpiše da ga naruče za sutra. Žena je naravno potpisala. Na urgentni sam primljen sa nekih 5-6% moždanih funkcija. Kada su doneli taj lek moždane funkcije su skočile prvi dan na 80%.
Najverovatnije je taj lek imao i neka halucinoegena dejstva pošto mi se dešavalo da od pokretnog rentgen aparata zamislim da je usisivač za meso, od nekih doktora sam mislio da su ustaše i da su došli da nas kolju. Užas. Ono što znam, zapamtio sam sve što se dešavalo u sobi gde sam bio. Zapamtio sam skoro sve tehničare i medicinske setre tako da kad sam dogodine otišao na kontrolu svima sam se javio… Poimenično. Ono što mi se dešavalo još to je da sam silno želeo da ustanem više iz sna. Za mene je sve to delovalo kao san. Jednostavno nisam verovao da se sve to meni dešava. Samo sam hteo da se probudim i da odem na svoj brod kojeg sam privodio kraju. Onaj deo kako sam pao i slomio glavu ste već pročitali u Neispričanim pričama – Koma. Da vas ne smaram.
Kada sam izašao iz kome valjda su doktori procenili da više nisam za urgentni i poslali su me nazad kod mene u bolnicu. U bolnici sam proveo dobrih skoro tri meseca. Bilo je svega i svačega. Naravno, kada sam ustao iz kome nisam znao da pričam. Moj sin je sedeo danima pored mene i učio me slovo po slovo. Kao bebu. Na svu sreću taj deo mozga mi nije toliko stradao pa sam brzo progovorio. Iz bolnice sam otišao u banju Rusanda u Melencima. E odavde vam kreće priča o optimizmu, borbi i veri. Kada sam stigao u banju već sam uveliko znao da sam opasno nastradao. U banju sam ušao u invalidskim kolicima. Na prijemu u banju sam se uvredio kada me je doktorka pogledala i rekla da nema šanse da se oporavim. To su inače govorili i svi lekari. Maltene njima u inat nekako sam opet prohodao i funkcionišem koliko – toliko normalno danas. Sećam se da sam doktorki u banji rekao kroz zube da ću za mesec dana izaći iz banje makar na štakama. U kolicima ne. Ili tako ili sa cipelama napred…
Terapija je krenula ali sam ja i pored toga dodatno sam vežbao u paviljonu gde sam bio. Ponekada sam znao da iznerviram babe po paviljonu jer se dešavalo da u svojoj tvrdoglavosti da stanem na svoje noge jednostavno padnem. Banjski psiholog je bio posebno iznenađen sa mojom dozom optimizma. I tako su se dani nizali i došlo je vreme mog povratka kući. Izašao sam ipak na jednoj štaci. Doktorka, dođete mi gajbu piva u koju ste se vi kladili btw. 
Po povratku iz banje sam znao sebe da teram da izlazim što više napolje, makar i da sedim samo. Mnogo znači kad imaš sa nekim da baciš makar neku reč. Prija. I to vam je prvo i osnovno pravilo za oporavak – Ne zakopavajte se u sebe, nikako. Onog trenutka kad potonete unutra u sebi, jebiga, kraj je neminovan. Treba biti strašno uporan. Ponekada dosadi i smara te sve, znam. Ali, ako sam sebi ne pomogneš neće ti niko pomoći. Znam da kad sam prvi put otišao na kontrolu kod moje doktorke na urgentni da sam otišao peške na štapu. Doktorka se krstila. Jednostavno nisam želeo da se predam. Smatrao sam da imam još nešto da uradim u životu, da sam potreban svome sinu i svim dragim ljudima koji su mi pomogli i trpeli sve moje izlive besa dok sam ležao bespomoćan u bolnici. I tako, ako si uspeo da stigneš do ovde sa čitanjem meni je drago. Rado ću svakom odgovoriti i pružiti podršku ko se nalazi u sličnoj situaciji. Znam da ponekada i samo lepa reč može puno da pomogne. Pa sad, ako je neko zainteresovan ja sam spreman da podelim ovo moje iskustvo sa svima. Ako neko misli da će ova moja priča nekom pomoći da mu bude bolje neka mi se javi slobodno. I za kraj, samo treba imati čisto srce i mnogo volje da prebrodiš sve krize koje ti život baca pod noge kao klipove. Ne dajte se, ne predajte se, nemojte da vas obeshrabe lekari kada vam kažu da nema šanse, budite uporni i radite na sebi svaki dan svaku noć, koliko god možete. Ako se predate pukli ste kao lubenica. Sve vas pozdravljam i da, širi priču. 
Poštovani večni dečače,
Hvala na ovoj poučnoj priči. Nakon svega mene daleko više iznenađuje činjenica da neki ljudi čak i kada se nađu u životnoj opasnosti, ne veruju u moć ozitivnog razmišljanja, optimizam i autosugestiju.
To su stvari koje deca treba da uče od roditelja, ali i u školi.
Plus, sve više lekara veruju u moć pozitivnog razmišljanja.
Srdačno,
Vlada
Hvala Vam Vlado.
Slažem se da sve to treba deca da uče još u školi i od roditelja, ali kakva luda vremena došla sve ima neki drugačiji prioritet. Sve dotle dok se ljudi ne zadese u nekoj nevolji.
Pozdrav.
Kada sam svoju majku doneo u stanicu hitne pomoći u “toku” moždanog udara, svo osoblje mi je savetovalo da se pozdravim sa njom. Ljubazno sam ih zamolio za prevoz do Urgentnog, ništa više.
I hirurg na neurohiruškoj B je imao sličan savet. Nazvao je stanje moje majke “ukorom pred isključenje, ako ne i isključenje”. Na moju opasku da hirurg nema potrebe da se spušta na nivo direktora škole, jer je to mnogo nisko, dobio sam telefon da zakažem magnetnu rezonancu, privatno naravno.
Da skratim, tri meseca kasnije, žena je samo uvežbavala svoj potpis. I kucanje na tastaturi. To je nekako “zaboravila”.
Tebi svaka čast na svemu, naročito na optimizmu!
Hvala takođe. Mnogo sreće Vašoj majci u daljem životu i samo neka se ne predaje.
Koma-dijagnoza postoji sigurno u hiljadu varijanti…Mislim na samovoljnu, prinudnu, prilagodljivu…, kojoj mnogi pribegavaju iz nekih samo njima znanih razloga, ali i onu pravu u kojoj vristis iznutra, dok te glat otpisuju kao staro gvozdje, a ti si nemocan…
Ovaj ce post imati odjeka, ako ne javno, a ono jos bolje i sigurno, skriveno sa puno uspeha tamo gde je najpotrebniji. U to sam sigurna !
Pozdrav Vecnom Decaku i njegovom imenu, koje zasluzuje ova velika slova .
Hvala Optimisto.
Bravo, svaka čast!!!
Ja za sebe mogu da kažem da sam večita devojčica :)), u koju se uvukla dosadna i iritirajuća do zla boga bolest (MS-Multiple skleroza).
Ali se ne dam, živim po tvom principu…, na meni nikad niko ne može da vidi određene simptome, koje samo ja osećam, i sa njima živim svakodnevno.
Samo napred, podržavam te potpuno.
Pozdrav!!!
Ivana,
Podrška je obostrana. Samo napred i veruj u sebe i u bolje uopšteno.
Pozdrav.
Divim ti se. Iskreno, celim srcem.
:)
I ja se tebi divim, treba skupiti hrabrosti za korak koji si ti izvela. Nije mala stvar živeti u tuđini, ko to nije prošao ne može nikada nažalost shvatiti.
:) :*
(ma, pamet si mi oduz’o ovim tekstom, citala sam ga na glas i muzu, rasplakali smo se… ne znam ti nista sad pametno reci. nego grlim te ono, da krckaju kosti. eto. jbg.)
Samo mi ti donesi ćeten alvu odatle pa krckaj koske kolko ‘oš.
Odlična i poučna priča, ali meni je jezivo što se to sve češće dešava mladim ljudima i što nikako ne može da se utiče da toga ne dođe.
Težina bolesti nije bitna ako odlučiš da živiš, koliko njih se zakopalo i prerano penzionisalo zbog obične aritmije…
Da, u pravu si da se sve češće dešava mladim ljudima. Kako su meni pričali doktori na urgentnom (lažu oni mene lažem ja vas nažalost) bio sam im najmlađi pacijent sa takvom bolešću i jedan od 6 ljudi tada navodno u svetu, i da, navodno sam prvi koji je uopšte ustao iz kreveta. Opet kažem, ako su lagali mene i ja lažem vas…
DEAL! A brate, da si rek’o makar par dana ranije, eto mi jedna komsika ide za SR, mogla sam ti poslati :) Nevermind, necu zaboraviti :)
Ali pazi, ja zadržavam pravo onda da zadržim tu komšinicu.
E, manijace :D ahahahha
Al neki tvit/blog-up da organizujemo kad neki put dodjem ;)
To će Deda. On je stvoren za domaćina tvitapova!
Mislim da bi se Veciti decak morao zvati Hrabri veciti decak! Nije lako boriti se, ako ti svi kazu da je gotovo.. To mogu samo oni koji su zaista veliki.
Svako dobro u zivotu i decaku i njegovoj porodici zelim od srca. Samo napred!
Hvala Vam Violeta.
BIG RESPECT
Kada sam te video na #DedaUp u, znao sam da si KRALJ.
Optimizam je cudo!!!
Deda moj Deda, daleko od kralja inače bi sada sedeli negde na Tahitiju i organizovali tvitap. Čekam da se opet vidimo. Legenda si i domaćin pravi. RESPECT I SA MOJE STRANE!!!
Zajebi Tahiti, Srbija je majka,lol…
I ja jedva cekam sledeci susret. Drago mi je sto tako razmisljas jer je to jedini nacin da se podignes iznad svih problema koji nas tiste …
Pozdrav, Deka :)
Znaš Deda kako kažu: još ćemo se mi ćerati, a i piti pivo.
Sve znam.
I meni su hteli da seku nogu, pa hvala Bogu nisu.
I ja sam u kolicima ušla u banju, izašla na štakama.
Meni su rekli da u ruci neću nikada vratiti pun obim pokreta, ako uspem do 90 stepeni, da jue dobro. Pa sam ja plakala od bolova i vežbala i imam pun obim pokreta.
I ne znam sad šta je to, optimizam, inat, želja za životom, ali svakako se ne treba predati.
Drago mi je da ti nisi.
Samo guraj. Tako treba
Naravno da se ne treba predati, samo napred i rezultati dolaze sami.
Svaka cast Ivana :) I tebi i Decaku…
Sve je u glavi… Jaka volja pobedjuje bukvalno SVE. :)
Samo napred, Dobri Ljudi!!! ;) Ne dajte se!
HVALA ZA PREDIVNU I POUCNU PRICU.. ( :
Nema na čemu Marko.
Ostala sam bez reči… Večni Dečak je Veliki Večni Optimista! Verujem u optimizam i autosugestiju. Samo tako nastavi, želim ti da uvek budeš dobro! Veliki pozdrav!
Hvala J. takođe.
Uh, kakva životna priča. Ovo bih propisao kao obavezno štivo u školi, da nikad, ni jednom detetu, ni tad ni kad posatne čovek, ne padne na pamet da ne može, da mu je teško, da život nije fer…
Zaista mi je drago što sam imao tu čast da te lično upoznam. :)
Peđa, zadovoljstvo je obostrano. Vidimo se na nekom sledećem tvitapu, naravno pod uslovom da me poveze @Detozin.
Zubarica namerno uzela drugi nick, jer je to suština.
.
Jesam ti lepo rekla da me slobodno unfollow, a ja tebe ne mogu :), a ti kao da mi nisi verovao da znam tačno zašto
#bodrenje :).
Ma ja probao unfollow ali baš tada zablokirao nešto net pa me posle mrzelo.
Svaka čast majstore. :)
Još jedan dokaz koliko je volja pravi pokretač svega.
Tako je Aleksandre.
Verovao sam u tebe, nisam smeo drugačije
Znam da si verovao. Znam da i dalje veruješ mada sam ponekada ugursuz i namćor ali šta sad, niko nije savršen.
Odlična priča. Surovo i poučno iskustvo. Neverovatna snaga volje i ubeđenosti da vredi živeti. Zaista veliki podvig!
Sve najbolje,
Srđan
Hvala Srđane.
Nema lakseg i strasnijeg nacina da se promenimo, nego kada se sve oko nas promeni. Meni je srce stalo i pala sam u komu u novembru 2009, nedelju dana nakon sto smo proslavili 1.rodjendan sina. Malo cega se secam iz urgentnog, koronarne ili II hiruske, tu i tamo glasova i samog budjenja… Kasnije mi je receno da je bi sve bilo gotovo, da je sve bilo gotovo, ali da su ipak probali ozivljavanje krioterapijom. Imala sam srece i vratili su me. Oporavak je bio kraci od tvog i naisla na divan tim lekara razlicitih klinika, danas prijatelja, zbog kojih ne dam na doktore.
Tri stvari zelim da ti kazem: 1. hvala na podsecanju sta znaci optimizam, 2. hvala na lekciji prioriteta i 3. sve najbolje tebi i tvojima!
Tamara,
e dam ni ja na doktore koji su me ipak spasili. Ja sam jednostavno pomogao njima ali prvenstveno sa svojom voljom sam pomogao sebi. Hvala ti na lepim željama.
N
Sve znaš, sve znam. Nema povlačenja, nema predaje.
Ti kad rekneš, dalje nema mesta….
Prijatelju tako je. Sve znam sve znaš. Guraj dalje i ne obraćaj pažnju na neke stvari.
Ostah bez teksta..
Tebi je zeleno sve dopušteno kod mene na blogu pa čak i da ostaneš bez teksta.
Zato si ti večni dečak. RESPECT MY FRIEND
Prijatelju, nadam se da ću na nekom sledećem tvitapu imati čast da te upoznam In Vivo.
procitala. i onda cutala, da dodjem do daha.
sta reci. bravo majstore. divno je da si ovo podelio s nama.
saljem ti milion iskrenih zagrljaja
Hvala Vam Vera.
Mislim vao! Nisam disao dok sam čitao!
Svaka čast, ovo je prava priča o upornosti i neiscrpnoj borbi čoveka.
Hvala Miloše.
Hvala!
Nema na čemu.
apsolutno podrzavam. nema toga sto ljudski organizam ne moze idrzati uz pomoc vere i upornosti. samo snaga volje i autosugestija i kako ja to volim da kazem just foward. divan tekst!
Upravo tako – just forward.
E, dečače, dečače, zato si i dečak večni! :) Hvala ti na ovom sjajnom postu, to mi je biblija za dalje :) Tebi i tvom sinu i dalje sve najbolje i da nas uveseljavaš ovakvim optimističnim tekstovima.
P.S. Drago mi je da sam prva pročitala post :P i tvitovala ga :P
Hvala ti na lepim željama. I hvala ti za tvit.
Potresna prica.
Nesto slicno desilo se i u mojoj familiji , mom ocu . Mada je epilog drugaciji. Slazem se u potpunosti sa svim sto si slikovito opisao. Mnoge stvari su identicne , mjesta ista. Jedino bih dodao , da pored sve upornosti i zelji da se ne predas , treba da imas “malo” srece . Nama to malo, eto ,nije htjelo da se desi.
Zivio
Pozdrav
Zoki
Zoki,
Zao mi je. Mislim da si u pravu sto se tice srece. Ali licno sam uvek razmisljao da sam kovac svoje srece.
Pozdrav.
Iako nikada nisam imala slicno iskustvo, prica je neverovatno inspirativna, hvala! A Vama svaka cast!
Trudim se da budem pozitivan koliko god mogu. Ako ne mogu – ja se još više potrudim.
Gde god, i kad god budeš želeo da ideš – samo zovi! Biti u tvom društvu je privilegija. Svaki put kad čujem da za nekoga kažu da je uspeo u životu – ja ću da se setim tebe. Podigao si lestvicu visooooko…
Čim nas obaveste o novom tvitapu i uskladimo satove. Odosmooooooooooooooooooooo
Po upornosti ste me podsetili na mog oca, koji se digao iz mrtvih četiri puta. Prelepo, dirljivo.
Još samo da se ostavi duvan, jer je to jedino što ne možete da pobedite kad počne. Moja topla preporuka, a videla sam sve. Baš sve.
Hvala Ivo. I rekao sam ti za to Vi… grrrrrrrrrrrrrrrrrr. Na netu smo svi isti.
Ostala sam bez teksta. Prosto ne znam šta da kažem sem svaka ti čast! Mnogi bi se predali, pali u neko depresivno stanje, mnogi – ti ne! Samo uporni u životu uspevaju da se izbore za svime što ih snađe (i oni koji ne gube veru).
Sve loše sada je prošlo! Neka te optimizam nikada ne napusti a ni jedna prepreka ne bude neprevaziđena.
Kad mi dođe da padnem, lupim sam sebi šamar i nastavim dalje. Pomaže.
Po onome što znam sa tvog bloga ti si veliki i nepobedivi borac i pomogao si velikom broju ljudi samo kroz tekstove koje pišeš.
Pomogao si i meni da shvatim koliko je malo potrebno da bi bili ljudi, da bi se poštovali i uvažavali. Treba se boriti i uvek verovati jer nikada nismo ni približno svesni koliko nas želja i volja koju nosimo u sebi može učiniti boljim uspešnijim i otpornijim.
Sve najbolje ti želim – samo napred.
Hvala ti puno. Takođe ti želim sve najbolje kao i svima ostalima koji čitaju sve ovo.
Dozivela sam slicno iskustvo na operacionom stolu. Svesna, a nemocna da viknem: ” Ljudi, ziva sam! Samo mi vise ne kopajte po stomaku!… Prestanite, bice mi lakse…”. A oko sebe cujem : “Ne vredi gubimo je!!!…” Cujem rad svog srca na monitoringu. Sve brze kuca, a onda piiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii…, i doktorku, koja me operise: “Odoh ja”! Ako nesto uradite, zovite me!”
Bol u stomaku popusta, a ja razmisljam da sam sve sto je trebalo vazno da zavrsim na ovom svetu uspesno okoncala: Marija(moja cerka) je diplomirala, polozila vozacki, zaposlila se, u ozbiljnoj je vezi. Pa dobro, mislim, za to sam se ceo zivot molila. A ostali, koje volim.Kako ce moj otac kome sam najpotrebnija?!!
“Ajde da probamo jos ovde.” Jos dvoje ih je u operacioonoj sali. Ja bih da otvorim oci i kriknem: Ljudi, ziva sam!!! Ne ostavljajte me”… Otvorila bih oci, al kapci teski.
Osecam ubod igle ispod vilice. “Nista !”,kaze jedan od prisutnih. Drugi mi podize jezik i daje injekciju ispod. Mrak – odjednom. Uspevam da izgovorim: “Gospode, cuvaj mi Mariju!”
Budim se, vec je noc. Bol na istom mestu, ali manji. Cujem glasove i jauke oko sebe. Otvaram oci i u polumraku vidim otvorena vrata na sobi. Lgano pomeram glavu – teska je. Oko mene zene u krevetima: neke jaucu, povracaju, dozivaju sestru… A ja – Ja sam srecna sto sam ziva!
I to je moj zivotni moto!
I zato: Ziveo ti meni, moj Vecni Decace!
Vecna devojcica Vesna.P.S: (Posle cetiri godine – ocekujem i unuce-Boziji dar)
Vidiš Vesna koliko ljudi ima sa sličnim problemima a nigde nisu to govorili. Mislim ovako. Sve je to lepo pročitati jer ti to da dodatnu snagu da preživiš. Nastavi samo tako i puno sreće.
Svaka ti čast na borbi!!!! Otplakala sam celu priču. Pre 5 godina bivši muž je doživeo moždani udar. Pakao veštačkog sna, 17 dana na aparatu za disanje, kojekakvih prognoza, ali vrhunske medicinske nege. Fizički bez posledica, ali stradala je psiha. Morala sam da spašavam, posle svega, dete i sebe od njegove agresivnosti. To se nikad više nije dovelo u red. Nekako mislim: lakše i bolje bi svima bilo da se desilo da s eteže kreće, kako su predvidjali, od ovoga
.
Sreća neka prati tebe i tvoju porodicu.
Priznajem, i ja sam imao problema sa agresivnošću valjda zbog toga što nisam ustvari na početku verovao da mi se to dešava. Bio sam stvarno nezgodan u bolnici dok sam ležao. Znao sam da rušim sve što mi pod ruku padne, da šutiram svakog ko mi se približi i tako… Na sreću kad sam ukapirao da je sve i više nego stvarno – smirio sam se skroz.
Njemu je bila zahvacena desna mozdana hemisfera, odstranjen veliki hematom, kazu da su u takvim slucajevima promene licnosti u tom smeru ceste i nepovratne
. Tuzno je sto je neka edukacija i pacijenata i clanova porodice na dosta niskom nivou i ovde (mogu misliti tek tu) a svako lecenje samo dobrovoljno, ukljucujuci i neuro-psihijatrijsko 
.
U svakom slucaju, bravo na svesti u svakom smeru!
Problem je što nema nikakve edukacije u tom smeru. Bar ja ne znam za tako nešto. Mislim da treba postojati neki post bolnički kurs ili tako nešto. Ljudi dosta toga ne znaju. Ja na primer nisam znao ništa pre nego što mi se desilo ovo.
Hvala što si ovo podelio sa nama i hvala za optimizam koji prelivaš i na nas
Nema na čemu.
Ne kažu džaba ljudi – što nas ne ubije, učini nas jačim.
Drago mi je da si odlučio da se boriš, jer imaš za koga.
Srećno.
Kad u srcu pronađeš ono što vredi borbe ( u mom slučaju moj sinčić ) onda ne postoje granice koje ljudsko telo neće proći da bi ostvarilo cilj ma koliko to surovo zvučalo…
ostadoh bez teksta. odlican post i svaka ti cast. herojski
Hvala ti.
I posle svega, hvala VAMA na podrsci koju pruzate nama. Kao i uvek, “…boj bije srce u junaka.” Sve najbolje i da se druzimo jos hiljadu godina.
Nadam se. Ja sam sa lopate proteran zato što sam imao dugačak jezik izgleda pa me čak ni sveti Petar nije želeo.
Optimizam,volja,borba,vera…
Nisam plakala dok sam citala ali sam dobila neodloznu zelju da se izolujem na kratko kako bi sredila misli.Probudio si secanja kada sam se borila za zivot mog deteta a mislila sam da su vec dobro izbledela. (Druga je prica ali potrebno srce kao tvoje).
Prica koja budi snagu,nadu i emocije.
Ne predavati se i kada svi oodustaju.
Hvala za divnu pricu
Uvek je ekstra dobro pročitati ovako nešto što se kaže iz prve ruke. Nažalost morao sam neke detalje da izbacim pošto su isuviše odvratni u najmanju ruku. Ali hej, ko zna, možda i osvanu ovde… Pozdrav i tebi.
Par puta u zadnjih mesec dana sam pokusavala iscitati tekst do kraja ali nekako nije islo. Previse emocija sa ove strane ekrana.
Od kad se zapratismo tamo u twitoslaviji osecam optimizam tu oko tebe i ako se ne znamo live.
Samo happy thoughts i kad je najteze, i ne moze da omane.
Ti se drži mog recepta i mogu samo lepe stvari da te srefe. Ne daj na sebe i čuvaj se. Misli pozitivno da bi ti se pozitivno vratilo!
Volja i unutrasnja snaga za zivotom, da nam bude bolje – to je najveci pokretac. I niko nam ne moze pomoci, ako mi sami sebi ne zelimo boljitak. Naravno, upornost je veoma vazan faktor u tom procesu. No, ne znaju svi da iskoriste sve svoje potencijale. A sto se tice edukacije, smatram da je ona uveliko trebala da postoji, u nekom obliku, i to kao preventiva. Jer nismo svi od istog materijala sazdani, neko je “slab” neko je “jaci” ali u jednom momentu svi smo isti. Zato su nam potrebni saveti od strane strucnih lica, kao i od ljudi koji su u zivotu doziveli, recimo ovako nesto.
Ti si DECACE, jedna veoma JAKA i SNAZNA osoba. Iskren si (ponekad surovo) i duhovit. I ovo nije deljenje komplimenata, vec samo moje vidjenje TEBE, za neko kratko vreme druzenja na TWITTER-u. A ono je tek pocelo
_________________________
I added cool smileys to this message… if you don’t see them go to: http://e.exps.me
Naravno da je edukacija jako bitna a ja nešto baš i ne stižem na netu da nađem tako nešto. Cilj mi je da zamolim moje doktore neurloge koji su inače priznati stručnjaci u svetu da pokrenem neki sajt gde bi oni isključivo davali neke savete i nešto. Nikako odgovore pošto su izuzetno zauzeti ljudi. Ja sa moje strane mogu da meljem do sutra a verujem da bi se još neko otvorio za priču. Dakle definitivno je edukacija karika koja nedostaje ja mislim… Tebi hvala.
Svaka čast previse emocija me diralo nikako da pročitan do kraja
Polako, pročitaćeš….
Svaka čast. odavno nisam pročitala ovako nešto poučno!