Gnevni Blog

Evo već par dana kruži ova priča oko smene onog tomice (nisam pogrešio, ne zaslužuje velika slova). Sve više i više stičem utisak da većinu boli uvo za ovo što se dešava. Shvatam ja, neće da im se imena povlače za takve stvari. Najlakše je da glume nojeve i da zariju glavu u pesak a posle kad sve prođe, izrone iz istog i sa čuđenjem konstatuju da nisu bili obavešteni. Kao onaj iz Koštunića: „Nisam bio obavešten.“ E Srbijo, Srbijo. Da je makar jedan posto od ovih ljudi doživeo muke koje sam ja imao sa tim zdravstvom, potpisivali bi i nogama ako treba.

Na zidu na FB lepim linkove za sajt za potpisivanje peticije, ne jebe niko, šaljem pozive za učlanjenje u grupu na FB, slaba vajda. Da se otvorila grupa za podršku Džej Kej ili Farme, do sada bi imala preko 50.000 priključenih. Na Twitter-u bacam tvitove isto tako, par njih radi RT, ostali valjda ne vide tajmlajn šta li? Pričam sinoć sa drugarom oko svega ovoga, kaže on da je to glupo i da ima malo dete pa ne bi on baš… Brate i ja imam dete. Nije ovo potpisivanje za izvršenje atentata jebote! Tom istom drugaru su doktori tražili 250 evra da mu operišu bolesnog oca. Ma neverovatno bre. Vidim da sve boli uvo za sve. Zabite se u mišje rupe i ćutite samo. Ovako nam i treba kad ćutimo. Ustvari treba da nam bude još gore.

U međuvremenu, od zemlje rakije šljivovice, žutog zlata na ravnicama, slaninice, leskovačkog voza i ostalih đakonija po kome smo poznati pretvorili smo se u zemlju nojeva. Napred samo.