Na nagovor nekih dragih osoba iz mog okruženja, rešio sam da napišem ovaj bogami poduži post. Cilj koji sam sebi postavio je da makar nekoga sa sličnim zdravstvenim stanjem na neki način makar malo uspem da pokrenem na put ka boljem. Do kraja ovoga posta pročitaćete moju priču onako kako je ja pamtim. Ne želim da baratam stručnim izrazima i frazama da ne bih odbio onog kome je ovo namenjeno – slični meni. Znači do kraja ovog posta se nadam da će neko shvatiti poruku moga pisanja, a to je da se nikada ne predaješ bez borbe i da guraš fazon optimizma koliko god je to moguće. Znam da će neki odustati već na prvu, odmah da im kažem da prave veliku grešku. Jer ako se oslanjaju na lekare i druge malo će toga postići. Sve dolazi iz glave da se razumemo, ako sebe uspeš da nateraš da misliš pozitivno postićićeš više nego što misliš. Ja znam da sam živi primer i zbog toga znam da je to istina. Moraš verovati prvo u sebe i svoje mogućnosti da bi izašao na kraj sa raznim stvarima… Continue reading »
Noćas je u mom gradu bilo tiho,
sablasna neka buka. Mrtva noć…
Svetlost u sobi mi pravi ulična rasveta,
muziku poneki zalutali auto.
Cigareta polako dogoreva,
prži ono mesto između prstiju.
Na tren zaspah, čini mi se valjda,
i ugledah tebe veselu i srećnu.
Tvoje oči, miris tvoje kože,
ruka zalutala u kosi.
Prsti kao u virtuoza koji svira,
neku kompoziciju zaboravljenu od svemira.
Tvoj glas, smeh što razbija prostor,
i tvoje telo. Kao da tu si…
Izgorela cigareta, lagano se okrećem za san,
i shvatam, ipak mi nedostaješ…
A bila si kao vuk koji kruži oko mene,
graciozan u svom pokretu lova.
A sada? Samo senka zamišljena,
vrebaš iz prikrajka nekog. Nedostaješ…
Vođen nekom logikom sleda stvari i uz pomoć vrlo kompleksne matematičke jednačine gde je konstanta uporna u konjukciji sa simbiozom gorućih pitanja, došao sam do vrlo preciznih podataka šta je to što je logično da naša vlada radi dalje. P.S – ako Milan Tarot čita ovo neka zna da mu nisam pronikao u čakru.
E sad, neki će me možda pobiti na katedrama za izučavanje rada mozga mladih crvenoguzih majmuna ali jebaga. To vam je to nobelovci. Točak može svako da izmisli danas, pa čak i ja. Čak sam uspeo da proniknem i u tajnu koja vekovima muči arheologe: za šta služi ona manja rupica na dnu saksije za cveće. Continue reading »
Znam da će sada neki reći da ima brdo slučajeva kao što su ovi. I to je ok. Sa jedne strane mislim. Problem je u tome što ne bi ni dolazilo do takvih situacija da uplakani roditelji koji se bore za život svog deteta da je sve kako treba kod nas. Razumem ja brate i da nam je infrastruktura jadna, i da nas jebu sa svih strana za sve i svašta…
Ali mi ne ide u glavu ova debilnost da država ne poduzima ništa po pitanju makar dece. Pa to je naša budućnost. Ko će Đilase da ti prelazi preko jebenog mosta ako ne daj Bože ti jadni roditelji ne skupe kintu za operacije svoje dece? Ko će Mrkonjiću da ti se vozi po jebenom koridoru deset koji se gradi kao Skadar na Bojani? Ko? Continue reading »
Ležiš. Glava ti je negde duboko u jastuku.
Pitaš se gde si pogrešila, šta si uradila.
Pitaš se odakle pitanja naviru. Ko ih piše uopšte?
Zašto ti se to dešava?
I patiš… i plačeš, možda.
Bez suza, jer si “jaka”. Ne dozvoljavaš nikome,
zašto neko da remeti tvoj mir, rutinu…
I opet ista pitanja…
U međuvremenu. Na nekom drugom kraju,
sličnog jastuka kao tvoj.
Ista pitanja sebi postavlja,
i on, koji je bez duše, kamenog srca…
I tako unedogled. Poteže se jedno isto pitanje.
I tebi i njemu. Sa razlikom,
oni nikada ne pate, oni nikada ne plaču…
Muškarci su to. Đubrad i stoka…
Svi plačemo i svi patimo.
Zbog stvari izrečenih ili neizrečenih.
Zbog ponosa koji je izgleda jači od nas.
Gde je ono vreme kada su muškarci bili muškarci
a žene bile žene?
Gde je ono vreme kada su se reči brojale?
I sa jedne i sa druge strane.
Nestalo je, nema ga više.
I sve je zalud, kao, kao da pokušavaš,
pomeriti planinu u pesku.
A opet, na kraju se sve svodi na isto,
i oni pate a katkad, eto, i oni puste suzu…
Ako koristite Tweetdeck verovatno znate da nova verzija ima neke nebuloze na koje možete teško da se naviknete. Nažalost otkada je Tweetdeck preuzeo Twitter nemoguće je skinuti starije verzije. A i brate teško ih je naći pošto su redovno zipovane i ubačen po neki trojanac unutra.
Naš fini tviter klijent je imao opciju za slanje dugačkih tvitova ali je nažalost Twitter to ukinuo. Damn you Twitter! 
Ukoliko ste od onih koji pate za starijim verzijama Tweetdeck-a, odavde možete preuzeti dve verzije koje su po mome mišljenju mnogo bolje od ove odvratne nove verzije.
Ne bojte se, nema virusa, trojanaca i ostalih konja. Samo Tweetdeck
EDIT: morate deinstalirati novu verziju ako je imate obavezno!!!
Biti svoj u ova teška vremena je zaista teško. Uglavnom zavisiš od drugih mada to ne želiš. Sećam se pre kada sam bio svoj pa mi neko nešto prebaci a ono automatik roletna down pa ko preživi pričaće. Danas je to malo složenija priča. Naime, ako nekom i pokažeš svoje zube onda to neminovno vodi do zaključka da si ti kriv.
Znači li to da živimo u društvu gde se neguje krivica? Ja mislim da živimo. Uzmimo na primer samo jednu banalnost iz naše okoline. Ceca. Da je normalan čovek optužen za isto ono za čega je i ona verujem da bi još uvek gulio panjeve u Zabeli. Ne, ona je zatvorsku kaznu izdržavala u toplini svoga doma. Šta nam poručuju sa time, a najvažnije je šta poručuju našoj deci: konkretno, deco vidite da bolje prolaze oni što kradu, lažu, pljačkaju, siluju, ubijaju… Budite i vi takvi i smeši vam se zlatna budućnost.
Voliš li kad ti neko posvećuje pažnju,
kad te sluša bez daha,
kad te posmatra kao osobu a ne kao predmet.
Voliš li da ti neko provlači prste kroz kosu,
da te zagrli kad ti je teško,
da ti šapće nežne reči.
Voliš li kad te neko netremice gleda,
kad te neko razume kad ti je teško,
kad te neko iznenadi nečim lepim.
Voliš li kada dođeš umorna a neko te čeka,
kada neko bude uz tebe kad ti je najpotrebnije,
i skloni se kada ti nije baš sve potaman.
Voliš li da te neko mazi,
da ti govori nežne reči,
da se budiš pored njega srećna.
Voliš li sve to? Onda znaj jedno,
i taj neko voli isto to. Za tango je potrebno dvoje,
ne zaboravi to. I da, na kraju,
Voli i ti….
Dosta dugo u ovoj sekciji koja mi je nekako najdraža zato što je usko povezana sa mnom, nisam pisao ništa. Red je da napišem nešto. Možda nekome ko je imao sličnu situaciju pomogne u daljem životu. A šta pomaže ne može da škodi rekao je neko.
Ustvari, kada bolje razmislim, za stanje tokom ili posle moždanog udara ovo je nekako najvažnija stvar. Zašto to kažem? Iz prostog razloga zato što i zdravom čoveku uvek prija kada naiđe na razumevanje i odobravanje svojih postupaka. Naravno, ne treba preterivati u tome. Ali da vam kažem, onog koga pokosi ova bolest treba shvatati na drugačiji način i naći drugačiji pristup. Continue reading »
Možda bi prikladniji naslov bio Imamo li pameti više uopšte? ali dobar je i ovaj. Isto sranje drugo pakovanje… Znam da nisam jedini koji primećuje ove stvari što pišem, ali neko mi je jednom od vas rekao: “Ne bih ja smeo to takvim rečnikom da pišem…” Što se moj rečnik razlikuje od recimo rečnika nekog političara? Psuju i oni, samo fino fakultetski upakuju psovku kroz 4 fraze pa ne liči na psovku. U osnovi je isto.
Mislim da političari odavno više nisu to što treba da budu. Samo gledaju ko će više peneza da rkne u buđelar i to je kraj njihovog politisanja. Opet sam siguran da postoji i neki dobra političar ali verujem da je odnos 1:255 otprilike. I najslađa jabuka se pokvari pored pokvarene jabuke… Continue reading »
Kaže čovek da empirijski zaključuje da sam se vratio. Neverovatan dar primećivanja. 
Šalim se druže 
. Rekao sam da ću se vratiti kada me malo prođe neka teatralna faza jer sam bio u stanju da napišem svašta. Neki bi se smejali a neki bi se bogami i češali po glavi. Znam da sada postoje dve grupe ljudi, jedna koja se raduje što sam se vratio i ona druga, neprejebana koja čuči u ćošku sada negde i moli Boga da ne počnem da ih prozivam poimenično.
Ne bojte se, živite vašim mišjim životima bez straha. Ono što radite, to radite sebi a ne meni. Iskreno, puca mi kurac za vas više. Samo jedno nije naodmet da znate, ko visoko leti nisko pada. Vazda bilo i biće. Odo sada da radim nešto korisno. Tek da se javim. Čućemo se još, tj, čitaćemo se. Jer kako drugačije kad nas je progutala ova virtuala. Nego, jel gledao neko onaj animirani film WALL-E? Predviđam nam takvu budućnost pa kud koji mili moji.
Poslednji komentari